Šejh Abdurrahman er-Rahme spominje:„Jednom prilikom šejh Ibn Baz, rahimehullah, rekao mi je: ‘Sedamdeset puta sam poslao pismo – savjet – jednom komšiji da ostavi grijeh koji čini. Poslušao me tek kada sam mu poslao sedamdeset i prvo pismo.’”
Također kaže:„Bio je plemenit. Kao mladić bio je siromašan, pa je radio na pijaci i prodavao robu u ime drugih: ulje, ogrtače i slično.”
„Jednom je, kao mladić, malo zakasnio u džamiju, pa je klanjao u drugom saffu umjesto u prvom. Njegov šejh ga je tada ukorio rekavši: ‘Neki misle da uče šerijatsko znanje, a klanjaju u drugom saffu – loše li je znanje koje oni nose.’ Šejh Ibn Baz je kazao: ‘Nakon toga, nisam propustio namaz u džematu punih 70 godina, niti sam klanjao u drugom saffu, osim jednom – kada sam propustio sabah-namaz u džamiji zato što je vodič zakasnio.’” – šejh je, podsjećamo, bio slijep.
Jedan od njegovih rođaka spominje:„Mislite da je šejh Ibn Baz postao darežljiv tek kada mu se dunjaluk otvorio? Tako mi Allaha, bio je još darežljiviji kada je bio siromašan i sam u potrebi. Kada bismo ogladnjeli, otišli bismo na njegova vrata, a on bi nam iznosio sve što ima: jogurt, pogaču, hurme i drugo.”
Šejh Abdurrahman er-Rahme kaže:„Pričao mi je dekan Jahja b. Mut’ib da je, nakon što ga je Allah uputio i učinio da spozna sunnet, iz Nedžrana došao u Rijad. Tri dana nije imao šta jesti, osim pokoje hurme. Jedan brat ga tada upita: ‘Želiš li mesa i loja? Želiš li jogurta?’ Rekoh: ‘Želim!’ Pa mi reče: ‘Hajde onda u grad Hardž kod šejha Ibn Baza – pojest ćeš ono što poželiš.’”
„Otišli smo kod šejha s tom nijetom – da se najedemo. Kada smo ga poselamili, odmah je rekao: ‘Večera kod mene!’ – jer to mu je bio običaj: ko god ga poselami, odmah ga pozove na ručak ili večeru. Ako odbije, šejh mu dadne novac da sebi kupi obrok. Kada smo ušli, učenici su bili svuda: čitaju pred njim knjige, jedan dolazi – drugi odlazi. Zatekli smo i meso i loj, ali smo, osim hrane, našli i znanje i sunnet. Od tada mi je sunnet ušao u srce i ukorijenio se poput planine.”
„Ne znam da je iko bolje znao Kur’an napamet od šejha Ibn Baza. Na jednom predavanju prebrojao sam da je kao dokaz spomenuo više od 400 ajeta.”
„Kada sam posjetio šejha Albanija,” nastavlja šejh Abdurrahman, „upitao me: ‘Kod koga prisustvuješ predavanjima?’ Rekao sam: ‘Kod šejha Abdulaziza b. Baza.’ On reče: ‘Drži ga se i ne ostavljaj ga, jer, tako mi Allaha, ne znam da iko na dunjaluku bolje pamti sunnet od šejha Ibn Baza! Jednom su od mene tražili da vodim raspravu sa šejhom u Rijadu. Odbio sam, rekavši: neka napiše što ima, a ja ću napisati što imam.’” – iako je šejh Albani bio poznat po svojim oštrim raspravama, nije se usuđivao raspravljati sa Ibn Bazom.
„Šejh je bio poznat po mnoštvu zikra”, kaže šejh Rahme. „Dok mu postavljaš pitanje – zikri. Dok jede – zikri. Bio je poznat po tome još od malih nogu.”
„Nije ostavljao noćni namaz – bez obzira bio kod kuće ili na putu, umoran ili odmoran – nikada ga nije ispuštao.”
„Svaki dan bi učio po šest džuzeva Kur’ana – tri po danu i tri po noći – pa bi svakih pet dana završavao hatmu. Na džuma-namaz bi dolazio već u osam sati ujutro. Jednom me zamolio da ga pratim iz Mushafa dok prouči svoj vird. Proučio je pet džuzeva – od početka sure El-Bekare do kraja sure En-Nisa. Tako mi Allaha, nije pogriješio ni u jednom harfu, niti je zastao. Rekao sam mu: ‘Mašallah šejh, imaš jak hifz!’, a on odgovori: ‘Ko uči Kur’an na noćnom namazu, nikada ne griješi – osim ako Allah drugačije ne odredi.’”
„Jednom je, priča šejh Rahme, kod šejha došao čovjek iz Sirije i rekao: ‘Bio sam od onih koji te psuju i tekfire. Pokajao sam se Allahu. Hoćeš li mi halaliti?’ Šejh odgovori: ‘Sinko, molim Allaha da ti oprosti i pređe preko tvojih postupaka.’ Zatim reče: ‘Budite svjedoci, draga braćo, da sam svoju čast poklonio do Sudnjeg dana i halalio svima koji su me ogovarali – i onima koji će to još činiti.’”
„Šejh Ibn Baz je čuvao svoj jezik dok je bio živ – pa su ga i ljudi čuvali kad je umro. Niko ga nije spominjao osim po dobru – od istoka do zapada.”
„Njegova pisma u kojima osuđuje zlo sakupio sam u jedan tom – uskoro će biti štampan. Nije bilo zla ili harama u društvu, a da ga nije osudio.”
„Jednom učeniku šejh je posudio 70.000 rijala. Kada je došlo vrijeme da mu vrati dug, učenik je počeo da izbjegava šejha i ne dolazi na dersove. Šejh je primijetio da ga nema i rekao šejhu Ibn Musau da ga nazove. Kada su ga dobili, šejh mu reče: ‘Zašto ne dolaziš na dersove, sinko? Nedostaješ nam. Dođi danas poslije akšama.’ Kada je došao, reče mu: ‘Je li zbog 70.000 rijala ne dolaziš na dersove? Halalio sam ti ih!’”
„Kada je dug šejha dosegao 10 miliona rijala, šejh Ibn Musa se zabrinuo. Šejh ga upita: ‘Zašto si zabrinut?’ On odgovori: ‘Dug je 10 miliona!’ Šejh ga upita: ‘Kada si rođen – jesi li bio odjeven?’ On reče: ‘Bez odjeće.’ Šejh reče: ‘A ko te odjenuo i opskrbio?’ – ‘Allah.’ – ‘Zar misliš da će opskrbiti tebe, a mene zaboraviti?!’ Te iste noći, jedan bogataš nazvao je šejha i vratio sav dug, a uz to mu poklonio još 20 miliona da radi s njima kako želi.”
„Na jednom dersu u petak”, priča šejh Abdurrahman, „došao je čovjek, kao da je poremećen, i reče: ‘Ja sam poslanik. Došao sam iz Mekke. Šurejm i Sudejs mi nisu vjerovali. Ostao si ti. Vjeruješ li da sam poslanik?!’ Šejh ga upita: ‘Ti si poslanik ovog ummeta?!’ – ‘Da’, odgovori. Šejh reče: ‘Šta misliš da ti dam 1000 rijala i da ostaviš poslanstvo?’ Čovjek reče: ‘Ozbiljno? Novčanica sa slikom onog starca?’ – ‘Ozbiljno’, reče šejh. Čovjek reče: ‘Ostavljam poslanstvo, dajte mi pare.’ Šejh naredi da mu daju i dovio Allahu da ga izliječi i podari mu bereket u tim parama.”
„Poznat vam je slučaj kada je šejh naredio da se čovjeku napiše ček na 1500 rijala, a on dopisa nulu – učinivši da iznos bude 15.000. Kada su ga otkrili, banka je nazvala šejha. On je klanjao istiharu, pa im rekao: ‘Dajte mu 15.000 – vjerovatno je u potrebi.’ Ovo mi je ispričao njegov amidžić Abdulaziz b. Nasir b. Baz.”
„Neki zaposlenici u šejhovom uredu su prebrojali njegova zauzimanja – pisma i preporuke vlastima – i našli su da ih je bilo preko 350.000.”
„Ukupan iznos rijala koji je izašao iz šejhove kuće – nevezano za funkciju – prešao je 7 milijardi: sadaka, stipendije, vakufi, gradnje džamija, jetimi, kupovine kuća…”
„Finansirao je više od 4000 daija širom svijeta – i iz svog imetka i iz sredstava drugih dobročinitelja. Često bi i posuđivao da isplati njihove plate, ako bi drugi zakasnili.”
„Kada je preselio, utvrđeno je da duguje oko 20 miliona rijala. Sve je vraćeno prije dženaze. Bogataš Er-Radžihi mu je sve halalio, a Es-Subej’iju je vraćen kompletan dug.”
Šejh Rahme priča:„Bio sam sa šejhom kada mu je došao brat Muhammed i rekao: ‘Svi su od tebe vidjeli hajra – samo ja nisam!’ Šejh spusti glavu i reče: ‘Zar ti nisam dao to i to? Svoje auto? Vallahi, ne želim ti prigovarati, ali muslimanske pare su emanet. Što je moje – uzmi šta hoćeš!’ Njegov brat zaplaka i reče: ‘Halali mi, šejh – žena me nagovorila.’”
„Poznajem mnoge šejhove koji, kada se spomene šejh Ibn Baz – odmah zaplaču i čine dovu za njega.”
„Nakon što je preselio, vidio sam ga u snu kako nasmijan sjedi na stolici okačenoj za nebesa, s bijelom maramom na glavi. Protumačio sam to ajetom: ‘Allah će na visoke stepene uzdići one među vama kojima je dato znanje…’” – kroz suze završava šejh Abdurrahman er-Rahme.
Bilješke s predavanja o životu i djelu uvaženog šejha Abdulaziza b. Baza, rahimehullah – koje je održao šejhov učenik Abdurrahman er-Rahme
